Novinarima nedostaju bezbednost, podrška kolega, građana i nevladinog sektora

Pretnje, verbalni napadi i upozorenja, samo su neki od problema sa kojima se suocavaju novinari na prostoru Zapadnog Balkana. Pretnje novinarima nisu specijalnost Balkana, ali razlika je u tome što u zemljama Balkana  nedostaje zaštita države, a često se dogadja da pripadnici vladajućih partija, upućuju pretnje novinarima, koje se u nekim slučajevima i realizuju. Pitanjem bezbednosti novinara, bavi se i medjunarodna zajednca jer crna statistika kaže da u poslednjih 10 godina, svake godine bude ubijeno po 100 novinara i to na zadatku.

Balkan spada u region gde novinari koji se bave istinom i istraživačkim novinarstvom, nisu bezbedni. Ovakva situacija dovodi do ukidanja slobode govora i to u celom društvu. Pored likvidacija, česta pojava su hapšenja, proganjanja i diskreditacija novinara u režimskim medijima, a to često dovodi do straha i do gušenja slobode medija.

Razgovor sa Katanom, urednikom Radija u Ulcinju

Posebno je težak položaj novinara je u malim sredinama, jer zbog tradicionalne podrške aktuelnoj vlasti, i zbog velikog straha i represije, novinarima je uskraćena podrška javnosti.

Razgovori koje je Udruženje “SPA” realizovalo na Medijskoj koloniji i razgovorima u Grnoj Gori i Severnoj Makedoniji, govore da je stanje u medijima alarmantno i da se svakodnevno zloupotrebljava primena medijskih zakona, kao i da je materijalni položaj novinara zabrinjavajući.

Govoreći o postojanju Zakona i Uredbi, svi učesnici razgovora su se složili da zakoni postoje, pa se može se steći utisak da postoje mehanizmi za zaštitu novinara i objektivno informisanje. Međutim, primena zakona i propisa u praksi je takva da podstiče na nasilje prema novinarima i gušenje slobode objektivnog informisanja. Postoje mediji i pojedinci/novinari, koji rade svoj posao na otkrivanju istine, ali postoji i javno mnjenje, gde dominira politika i koji ne žele istinu. Pretnje, fizički napadi, uništavanje imovine, samo su deo „repertoara“, koji se koristi za zastrašivanje. S druge strane veoma je mali broj slučajeva da se preti novinarima zato što su objavili laž.

Na polju zaštite novinara i medijskih kuća izašle su sledeće preporuke:

1. Vlade bi trebalo da osiguraju da njihova administracija promoviše slobodu izražavanja i štiti živote i profesionalna prava novinara, i štiti ih od nasilja i zastrašivanja.
2. Zemlje Zapadnog Balkana moraju da proširi zaštitu od diskriminacije, govora mržnje i podstrekavanja na mržnju na druge segmente stanovništva, kao što su ti segmenti zaštićeni u Evropskoj uniji i većini članica Saveta Evrope

Veoma često zapažanje, u pogledu medija, bilo je vlasništvo nad medijima. U svim zemljama Zapadnog Balkana vlasništvo nije transparentno, što dovodi do medijske koncentracije, a samim tim i do negativnih efekata.

Proces donošenja zakona ili propisa, vezanih za rad medija, nije transparentan i ne uključuje sve zainteresovane subjekte

Sankcije za kršenje propisa nisu iste za sve medije. Učesnici su istakli da jedna pravila važe za medije koji su bliski vlastima, a druga za one koji dopuštaju drugačije mišljenje.

Još jedan problem, vezan za nasilje nad novinarima, prepoznat od strane učesnika, je ponašanje sudskih organa. Predstavnici pravosudja ne prepoznaju rizike koje prati novinare koji se bave, pre svega istinom. To se pre svega odnosi na zastrašivanje i pretnje sa pozicija moći (vlasti). Sudski organi prepoznaju samo ono nasilje koje ima fizičke posledice ili smrt novinara.

Još jedna od tema, o kojoj se razgovaralo je finansiranje medija

Sektor treba da zagovara transparentnu primenu državne pomoći i oglašavanja od strane državnih organa. Subjekti koji obavljaju medijsku delatnost bi trebalo da štite novinare od uplitanja u njihov rad i bilo koje vrste pritisaka, garantuju im zdravo i sigurno radno okruženje, ulažu u njihove veštine i znanja, i promovišu primenu etičkog kodeksa i profesionalizma u novinarstvu

Među standardima koje treba da zagovaraju medijski profesionalci i novinari, principi tačnosti, objektivnosti i nepristrasnosti treba da imaju visoko mesto. Takođe, novinari treba da se drže najviših standarda integriteta i da budu posebno pažljivi u odnosu na bilo koji oblik podmićivanja. Nasilje nad novinarima bi trebalo da bude stavljeno visoko na spisku prioriteta pravosuđa. Trebalo bi garantovati brz odgovor, i trebalo bi da postoje specijalizovani, kvalifikovani tužioci koji rade na tim predmetima.

Pitanja koja izazivaju zabrinutos su: ograničeno tržište, netransparentno javno finansiranje, fragmentisana samoregulacija, pritisci na novinare, uplitanje u sadržaje i usluge trećih strana, nejednaki uslovi za rad.

Ovaj izveštaj se priprema u vreme prilično nedvosmislenih manifestacija daljeg propadanja standarda koji se primjenjuju na najvažnije institucije u medijskom sektoru koji karakteriše malo, ali izuzetno podeljeno medijsko tržište, preterani i ne uvek transparentni angažman države, i regulacija i samoregulacija bez stvarnog dejstva.

Kada je reč o Srbiji i Crnoj Gori,  političko uplitanje u upravljanje  nacionalnim javnim medijskim servisima bacilo je sumnju na kredibilitet ovih zemalja u pogledu posvećenosti pravnoj tekovini i standardima EU. Slična situacija je i u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori.

Preporuke za državne organe:

• Svi Zakoni vezani za medijski sektor, trebalo bi da budu usklađeni sa standardima EU.
• Nacionalni Zakoni u zemljama Zapadnog Balkana, treba da štite živote i profesionalna prava novinara
• Sankcije propisane za pružaoce medijskih usluga za nepoštovanje zakona moraju da važe za sve (u praksi u zemljama Zapadnog Balkana, postoje mediji koji su miljenici vlasti i kojima se ne sankcioniše kršenje važećih propisa)
• Vlade u zemljama Zapadnog Balkana bi trebalo da preduzmu sve neophodne napore kako bi osigurala transparentnost vlasništva nad medijima i pravilnu primenu pravila konkurencije radi sprečavanja negativnih efekata koncentracije vlasništva, poremećaja na tržištu i povećanih rizika od neprimerenih pritisaka na urednike i novinare.

Posebna pažnja posvećena je saradnji medija i Organizacija civilnog društva. Učesnici u razgovorima su se složili da su OCD izvor nezavisnih informacija počevši od praćenja izbora, raspolaganje podacima koji se odnose na medijske slobode i sl, i kao takve moraju da saradjuju sa medijskim kućama. OCD su te koje najčešće zagovaraju sigurnost i bezbednost novinara, prate slučajeve nasilja nad novinarima, prate kršenja slobode javnog govora, štite novinare od krivičnih gonjenja, posebno kada su ta gonjenja na političkoj osnovi, a ne na osnovu kršenja Zakona.

Preporuke vezane za Organizacije civilnog društva:

• OCD bi trebalo da učine svoje zaključke vidljivim i treba da pokušavaju da pronađu nacionalna i međunarodna partnerstva i novčana sredstva koja im mogu pomoći da održe i razviju svoj rad.