Već godinama unazad sam imala želju da posetim grad sevdaha, jer što bi ovde rekli, merak mi je bio da vidim to čudo o kome su tolike pesme ispevane, a ćevapi i baklava nahvaljene. Ništa me nisu slagali. Zaista je grad pun ljubavi, bogate tradicije i jedinstvenog duha u kome se niko ne oseti kao stranac.
Stigli smo pred zoru u Andrićgrad ili ti Višegrad. Magla se polako dizala sa kamenog mosta Mehmeda-paše Sokolovića. Kako to samo čarobno izgleda, kao da se zavesa podiže i otkriva te kamene zidine. Zidine koje čuvaju istoriju staru nekoliko stotina godina, tačnije još iz 16. veka, iz vremena kada je Bosna i Hercegovina pripadala Otomanskom carstvu, a ova ćuprija spajala ili razdvajala islam i hrićanstvo. Most je delo priznatog carskog otomanskog arhitekte, Kodže Mimara Sinana, a izgrađen je po nalogu samog vezira Mehmeda – paše Sokolovića, po kome i nosi naziv.
Pokušavam da se setim nekog dela iz Andrićeve knjige Na Drini Ćuprija. Sećam se da sam tada čitajući mislila da takvo mesto ne postoji u stvarnom svetu, ali evo ga. Zamišljam Andrića kako mu u znak zahvalnosti poklanja reči koje se stapaju u rečenicu, a onda u roman.
,,Sve prolazi i nestaje, a most ostaje da pamti vekove kroz istoriju”, pisao je Ivo Andrić u romanu Na Drini Ćuprija, a ovom mostu istorija pamćenja je duboka. On se seća da je nekada bio veza između dve civilizacije, islamske i hrišćanske, da je spajao naizgled nespojive kulture. Razaran je u više navrata, ali se uvek obnavljao i ostao da stoji čvrsto, izazivajući poštovanje namernih i nenamernih putnika.
Može se sagledati i kao simbol stradanja i uzdizanja, jer je ranjavan bezbroj puta. Oštećen je u oba svestska rata, ali ga je i sama Drina, planinska reka koja prolazi ispod mosta, dodatno oštetila plavljenjima, kao i dve hidroelektrane sa srpske i bosanske strane.
Most je simbol rodoljublja prema domovini, jer je i sam Mehmed-paša Sokolović poticao iz Bosne, i kao mladić odveden u Carigrad i postao janjičar. Izgradivši most želeo je da se oduži svojoj domovini. Možda je ta veza sa domovinom nešto najupečatljivije kod stanovnika cele Bosne. Gde god da odu, uvek joj se vraćaju, a u razgovoru sa njima možete osetiti koliko ponosno pričaju o svom kraju. Kroz glavu mi prolazi izreka “J…. Zemlju koja Bosne nema”. Možda je sada bolje razumem…
U Sarajevo smo stigli kada se uveliko razdanilo. Već pri samom ulasku u hotel dočekali su nas nasmejani domaćini. Sa zida nas pozdravlja Titov portret, a kasnije sam svuda videla njegov lik na raznim suvenirima. Više se nisam ni osećala kao gost, već kao da sam došla kod nekih rođaka koje nisam dugo videla, ali je bliskost ostala ista.
Od domaćina saznajemo da je hotel u jednoj od najstarijih ulica u Sarajevu, gde je takođe i pekara Alihodžić, jedna od najstarijih u gradu. Interesantno je da neke od ulica još uvek nose prvobitne nazive nastale po delatnostima kojima su se ljudi bavili, kao što je ulica Aščiluk, Bravadžiluk, Sarači, Kujundžiluk i druge.
Baščaršija je priča za sebe. Nestvarno mesto gde istočnjačka tradicija i kultura dolaze do izražaja. Čini mi se da se ne bih iznenadila ni da je Aladin proleteo na ćilimu iznad naših glava. Miris kafe je svuda u vazduhu. Umetničkih radova u raznim bojama i oblicima na svakom koraku. Tražim mesto sa najboljim pogledom na čaršiju da samo posmatram taj svet. Poseban je trenutak kada se kafa pije iz fildžana. Postoji neko poštovanje prema tom napitku i trenucima koje odvajamo samo za sebe i uživanje u ispijanju.
Iz dućana vas uvlače da svratite u njihov. Ko voli da se cenka, može odlično da se zabavi. Imam osećaj da se uvrede kada barem ne pokušaš da se nagodiš. ,,Ajde, bona, uđi malo kod nas. Samo pogledaj, to se ne plaća, a oko cene ćemo se već dogovoriti.”
Slučajno sam ušla u jedan od najstarijih dućana u Baščaršiji i upoznala divnog čoveka koji mi objašnjava kako se generacijski prenosi stvaranje umetnosti od bakra.
,,Moj se djed bavio, pa moj otac, a onda sin i ja. Ovaj dućan postoji preko 70 godina na ovom mestu,” objašnjava Hadžija Nasir Jabučar. Ponosno mi pokazuje nagradu na kojoj piše da je njegova džezva ušla u Ginisovu knjigu rekorda, kao najveća.
Na polici fotografije njegove porodice, ali i poznatih lica koja su svraćala. Na jednoj fotografiji Medlin Olbrajt u njegovoj radnji. Na moje čuđenje otkud ona tu, odgovara sao smehom
,,Gospođa Medlin Olbrajt je bila u poseti Sarajevu kada je potpisan Dejtonski sporazum. Napravio sam joj čauru jednu, poslao joj kao poruku mira. Ono što je ubijalo Sarajevo, ja sam od toga pravio poruke mira. Toliko joj se svidela da je na kraju tražila da joj napravim još jednu za svadbeni dar. ”, kaže Hadžija Nasir. On dodaje da je najveća karakteristika Sarajeva gostoprimstvo.
“Politike su politike, svaka vuče sa sobom interes. Nama je interes da u tebi imamo prijatelja. Bio mi je i Klinton, ali i Halid Bešlić i Boris Tadić vaš, ma bili su iz celog sveta. Svi su dobrodošli. Svaka ulica je nosila naziv po onome čime se bavila, a sada se to pretvorilo u kafiće, šiša barove. Rijetki su koji su ostali. Znaš, sve je sada brza ruka.”
Što se ekonomske situacije tiče, ni njima, kako kaže Jabučar, nije najbolje.
“Da situacija valja – ne valja. Loše je svuda, pa i ovde. Korupcija i nepotizam vladaju. Ipak, ne kuka se. Djeca zavole zanat i za to se oprjedele i nema zime”
Turista ipak nije bilo mnogo. Grad je bio prilično pust, meštani kažu da ne pamte da je bilo manje ljudi nego ove godine, ali se nadaju da će i to proći kada se završi epidemija.
“Neka smo zdravo, biće bolje! Šta prodamo, prodamo. Ova korona nas je uništila. Ne ide raja niđe, otkako je ovo počelo”, kaže jedna od prodavačica iz Baščaršije.
U kafeu upoznajem Đina koji je došao iz San Franciska, gde živi preko dvadeset godina. Pitam ga koliko se grad promenio od tada, na šta odgovara da nije mnogo, ali su ljudi manje tolerantni.
“Što se samog izgleda grada tiče, nije bio ovoliko nakićen. Sada ima previse tih modernih šoping molova. Mislim da smo pre rata bili kulturniji. Ono obično..Izvini, molim i hvala. Ljudi su malo izgubili živce. Ako stojiš u redu, dešava se da ti uleću sa strane, a kada ih pitaš da stanu u red, samo ti viknu Šta oćeš, jarane? Eto, nisam ovde često, ali to mi je privuklo pažnju”, kaže Đino.
Đino mi potvrđuje da se narod ovde ne žali na nemaštinu.
“Ko ima novaca živi dobro, ko nema, živi loše. Ovde se ne žale. U Mostaru se na primer žale, ali ovde ne. Ono što je zajedničko i kod vas i kod nas je da mladi odlaze”, zaključio je Đino.
“Na ulicama ima dosta migranata, stanovnici kažu da ih je sve više. Došlo je dosta Arapa iz Turske. S druge strane, mislim da je sve više vernika. Primjetio sam da ljudi nose brade i šišaju se. Svi su u nekom bradica i frizurica fazonu. Sarajevo je sada više istočnjački okrenuto, a prema zapadu smo bili prije. Više se sluša sevdah, nego prije.”
Sarajevo je isprepletano različitim kulturama. Videćete džamiju, nedaleko od nje pravoslavnu crkvu ili katoličku. Meni je kao prolazniku delovalo da se živi u skladu.
Pre nego da pođem na put, od prijatelja sam dobila savet da obavezno svratim u Želju na ćevape.
Ćevabdžinica nosi naziv po fudbalskom klubu Željezničar. To je kultno mesto gde pored navijača dolaze iz celog sveta da probaju čuvene ćevape.
“Bio si u Rimu, a nisi video Papu, je isto kao da si bio u Sarajevu, a nisi probao Željine ćevape”, kaže mi jedan od stalnih posetilaca.
“Pravi ćevapi se jedu sa lukom i kajmakom. Neko voli i ajvar da stavi. Nikako ne treba stavljati kečap i majonez”, naglašava prodavac.
Kako sam kasnije saznala od taksiste, stanovnici su podeljeni na one koji vole Želju i one koji vole FK Sarajevo.
“To ti je kod nas, kao kod vas sa Crvenom Zvezdom i Partizanom. Nije ti dovoljno da voliš Zvezdu, nego moraš i da mrziš Partizan. Dešava se da nas pošalju na teren gde znamo da nisu Željini navijači, pa pošaljem drugog kolegu, a kolege koje vole FK Sarajevo ne idu na Grbavicu”, kaže kroz osmeh taksista.
Dok prolazimo kroz grad bacam pogled na građevine i tu raznolikost u njima. Imam osećaj da je svako vreme ostavilo svoj trag. Od zgrada u komunističkom stilu, do velelepnih građevina sa detaljima i skulpturama.
Šetalište podseća na svaki veći grad. Bezbroj kafića, prodavnica i marketa koje možete videte u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima.
Ipak, meni kao nekom ko prvi put dolazi u Sarajevo nisu ostale slike iz prošlosti, ali sam slušala mnogo priča. Svesna sam ožiljaka koje ovaj grad nosi, neki nikad neće zarasti.
Кako je Bosna i Hercegovina bila na važnom političkom i strateškom području, ovaj šarmantni gradić je bio na meti granata, hitaca snajpera i drugog oružja više od tri godine. Stradalo je preko 11 hiljada stanovnika‚ od toga preko hiljadu dece.
Ako obratite pažnju, još uvek možete videti tragove gelera na nekim objektima, pa i na samoj česmi u centru Baščaršije. Za neke je taj grad bio pravi logor. Danas izmučen, ali opet sa obrisima starog sjaja, kažu oni koji su ga bolje poznavali. Duh ljudi ništa nije uspelo da slomi, nasmejani i velikodušni sa osmehom na licu i uvek spremni za šalu. Barem se meni tako učinilo.
Ono što jesam primetila je da su srpske crkve maltene prazne. Nema mnogo srpskog stanovništva posle rata. U mestima gde je nekada bilo puno Srba, sada je par stotina. Rat je ostavio jaz između stanovništva, mada se to u prvi mah ne može primetiti. Može se videti na nekim zgradama gde su ostali natpisi kao što je “Ovde su srpski zlikovci ubili osam građana!”.
Mišljenja građana su podeljena. Neki stoje iza toga da nikada nije bi bilo prave zajednice, već je to bila jedna veštačka tvorevina, da se oduvek osećao pritisak i da je Tito taj koji je uspeo da poveže sve strane.
Drugi, pak, misle da je bratstvo i jedinstvo bilo iskreno. Ono što sam mogla da zapazim jeste da među nama Balkancima suštinskih razlika nema. Imamo iste patnje, iste probleme, ali i iste radosti i veliko srce.
Stajem pored Večne vatre, spomenika podignutog u čast oslobođenja Sarajeva u Drugom svetkom ratu. Na njemu piše: “Hrabrošću i zajednički prolivenom krvlju boraca bosansko-hercegovačkih, hrvatskih, crnogorskih i srpskih brigade slavne Jugoslavenske armije, zajedničkim naporima i žrtvama sarajevskih rodoljuba Srba, Muslimana i Hrvata 6 aprila 1945 oslobođeno je Sarajevo glavni grad Narodne Republike Bosne i Hercegovine. Vječna slava i hvala palim junacima za oslobođenje Sarajeva i naše otadžbine o prvoj godišnjici svoga oslobođenja—zahvalno Sarajevo.”
Nekada smo, čini se, bili svi u slozi. Na trenutak osetim nostalgiju, iako u to vreme nisam ni bila rođena. Žao mi je što se sve raspalo. Osećam kao da smo jedan narod. Koliko god da se to nekima ne sviđa. Neka druga vatra sada gori, i goreće dugo. Teško mi je pao odlazak. Uvek misliš da ti fali još koji dan da obiđeš sve što si želeo. Opraštam se od grada u kome sam se osetila kao prijatelj, a ne kao gost. Do neke naredne posete…
Marija Jevremčević, City Radio-Niš
