Mala opština na granici sa Bugarskom. Prekrasni pejzaži, vrhovi prekriveni snegom i osećaj da se približavamo onom delu planete, gde je vreme stalo. Mnogo je ljudi na ulicama, svi nekud žure, kao da im od toga zavisi posao veka. Dolazimo u Bosilegrad, nalazimo mesto za parkiranje. Iz mini busa izlazim polako, razgledam kao da sam prvi put ovde. Odjednom, mnogo oči je uprto u nas, a u njima pitanje: ko su ovi ljudi? Znam da pomalo zbunjujuće deluje grupa novinara, foto objektivi i beležnice u rukama. Pomalo sam zatečena pitanjem jednog znatiželjnog prolaznika, koga tražite? – pa nikog, odgovaram i vidim da je ista takva zbunjenost odgovorom u očima mog sagovornika.
,,Ne dolaze ovde ljudi često, tek tako“, odgovara. ,,Zato sam i pitao. Znate, mi se ovde svi poznajemo i možda vam treba pomoć“. Osmehnula sam se najbolje što sam umela, zahvalila se i pridružila grupi kolega koji su euforično upadali jedni drugima u reč, kao da smo u najmanju ruku na Sejšelskim ostrvima.
Kad čovek traži lepotu, može svuda da je nadje. Ono što prvo dolazi do svesti je čist vazduh, i prekrasni pejzaži koji se prostiru na sve strane. Ovaj gradić je u dnu lestvice razvoja i malo ko od ovdašnjih meštana ume da prepozna bogastvo netaknute prirode i potencijale koje ona nudi. Svako, sa kim sa pričala, samo odmahuje glavom, kaže da ovde nema nekog života i da deca koja odu na školovanje, po pravilu ne žele da se vrate u Bosilegrad. Nema posla, nema para…. No, na sreću ne misle svi tako. Kiril Kirilov, sa kojim sam imala čast da razgovaram, misli da je Bosilegrad mesto neograničenih potencijala, a to dokazuje I ličnim primerom. Naime, organizacija “OPTIMIST”, koju on uspešno vodi više od 15 godina, razvila je veoma unosan posao sa proizvodnjom hrane.
Opština Bosilegrad se,kako kaže Kiril, već decenijama suočava sa padom broja stanovnika i malim brojem radnih mesta za gradjane. Siromaštvo je, takodje, vidljivo na svakom koraku. Bez obzira na potencijale, više od 50% zemljišta se ne obradjuje, a ima mnogo ljudi koji su socijalno ugroženi. Mi u udruženju, na vreme smo prepoznali ovaj potencijal i odlučili smo da krenemo u akciju. Za naše, socijalno ugrožene korisnike, obezbedili smo zemlju, a u tome nam je pomogla Direkcija za razvoj, preko projekata dobili novac za plastenike i jagode, koje smo podelili gradjanima. Tako je sve počelo. Naši korisnici su uglavnom iz socijalno ugrožene kategorije i mi im obezbedjujemo i plasman proizvoda. Sada udruženje ima veliki broj plastenika, a krenuli smo i sa proizvodnjom i preradom povrća, ali i šumskih plodova. Ljudi u Bosilegradu nas prepoznaju kao nadu za život na ovim prostorima. Zahvaljujući nama, Opština Bosilegrad je formirala I “Veće za borbu protiv siromaštva”. Svi poslovi koje radimo, biće tu i biće vidljivi , čak i ako mi prestanemo sa radom – kaže Kiril, koji rukovodi radom udruženja.
Ovaj razgovor, u meni je probudio nadu, da kreativni i ljudi od akcije, mogu da naprave dobar posao, bez obzira u kakvoj sredini žive.
Jelena Đedović, Portal 017
